Дефинисане жаришта биодиверзитета

Шта је жариште биодиверзитета?

Тренутно постоји 36 признатих жаришта биодиверзитетаОво су биолошки најбогатији — а опет угрожени — копнени региони Земље.

Да би се квалификовало као жариште биодиверзитета, подручје мора да испуњава два строга критеријума:

• Садржи најмање 1,500 врста васкуларних биљака које се не налазе нигде другде на Земљи (познате као „ендемске“ врсте).
• Изгубили су најмање 70 процената своје примарне аутохтоне вегетације.

Многе жаришта биодиверзитета превазилазе ова два критеријума. На пример, и жариште Сундаленд у југоисточној Азији и жариште Тропских Анда у Јужној Америци имају око 15,000 ендемске биљне врсте. Губитак вегетације у неким жариштима достигао је запањујући ниво 95 проценат.

Зашто CEPF ради само у жариштима биодиверзитета?

Криза изумирања је огромна, а средства за заштиту природе ограничена, тако да је фокус кључни елемент приступа CEPF-а. Жаришта биодиверзитета дом су хиљадама незаменљивих врста које се суочавају са вишеструким, хитним претњама. То су места где релативно мала улагања CEPF-а могу помоћи у смисленом померању ствари ка одрживом очувању.

Ко живи у жариштима биодиверзитета?

У 36 жаришта биодиверзитета живи око 2 милијарде људи, укључујући и неке од најсиромашнијих на свету, од којих се многи директно ослањају на здраве екосистеме за своју егзистенцију и благостање.

Жаришта пружају кључне екосистемске услуге за људски живот, као што су обезбеђивање чисте воде, опрашивање и регулација климе.

Ови изузетни региони такође имају неке од највећих густина насељености људи на планети, али однос између људи и биодиверзитета није само онај где већи број људи доводи до већег утицаја на биодиверзитет. Велики део утицаја људи на биодиверзитет не лежи у густини насељености, већ у људској активности.

Заштита природе у жариштима промовише одрживо управљање овим есенцијалним природним ресурсима и подржава економски раст, што такође смањује покретаче насилних сукоба.

CEPF сарађује са цивилно друштво у жариштима ради заштите биодиверзитета.

Како је настао концепт жаришта биодиверзитета?

Године 1988, британски еколог Норман Мајерс објавио је утицајан рад у којем је идентификовао 10 „врућих тачака“ тропских шума. Ове регионе карактерисали су изузетни нивои биљног ендемизма и озбиљни нивои губитка станишта.

Conservation International, један од CEPF-ових глобалне донаторске организације, усвојила је Мајерсове жаришта као свој институционални план 1989. године. Године 1996, организација је донела одлуку да изврши поновну процену концепта жаришта, укључујући испитивање да ли су кључна подручја превиђена. Три године касније спроведен је опсежан глобални преглед, којим су уведени квантитативни прагови за одређивање жаришта биодиверзитета и резултирало је одређивањем 25.

Године 2005, додатна анализа је довела укупан број жаришта биодиверзитета на 34, на основу рада скоро 400 стручњака.

Године 2011, тим истраживача из Организације за научна и индустријска истраживања Комонвелта (CSIRO) који су сарађивали са организацијом Conservation International идентификовао је Шуме Источне Аустралије као 35. жариште.

У фебруару 2016. године, Северноамеричка приобална равница је препозната као она која испуњава критеријуме и постала је 36. жариште на Земљи. Прочитајте најаву.